Pri­re­dio: Bo­jan Ka­le­zić


Te­ren Gran­do­li je sko­ro ogo­ljen. Mno­go ze­mlje i sa­mo ne­ko­li­ko mr­lja ze­le­ni­la bli­zu gol li­ni­je. Sta­ti­ve su u uža­snom sta­nju, kao i ogra­da oko te­re­na, kao i ku­ći­ca u ko­joj se na­la­ze tri tuš ka­bi­ne i svla­či­o­ni­ca. Ni sam okol­ni kraj ni­je mno­go bo­lji: im­pro­vi­zo­va­ne auto-pra­o­ni­ce na sva­koj ras­kr­sni­ci duž ave­ni­je Gu­ti­je­res, pro­dav­ci po­lov­nih gu­ma, ta­ble na ko­jim pi­še „Ot­ku­plju­je­mo me­tal” dru­gim ri­je­či­ma sta­ro gvo­žđe; čak po­sto­ji i kar­ton­ska ta­bla s re­kla­mom za ši­ša­nje pa­sa. U tri po­pod­ne na­po­lju je­dva da ima ži­ve du­še. Fud­bal­ski te­ren je pust. Dje­ca iz okol­nih ško­la, ko­ja do­la­ze da se ba­ve spor­tom u sport­skom cen­tru „Bar­jak­tar Ma­ri­ja­no Gran­do­li” broj osam (na­zva­nom po do­bro­volj­cu iz ra­ta 1865. go­di­ne ko­ji je dao ži­vot za svo­ju ze­mlju) već su oti­šla a fud­ba­le­ri ne do­la­ze pri­je pet sa­ti po­pod­ne. Je­di­na pri­sut­na oso­ba je na­stav­nik, u bi­je­loj maj­ci krat­kih ru­ka­va, pla­voj tre­ner­ci i pa­ti­ka­ma. On po­ka­zu­je pre­ma ku­ći uda­lje­noj ne­kih 150 me­ta­ra, do­mu se­njor Apa­ra­si­ja, pr­vog tre­ne­ra Li­o­ne­la Me­si­ja. Či­tav ži­vot je ra­dio na že­lje­zni­ci. Kao mla­dić je no­sio dres sa bro­jem če­ti­ri u klu­bu For­tin i pri­je vi­še od tri­de­set go­di­na tre­ni­rao je dje­cu na te­re­nu u Gran­do­li­ju, di­men­zi­ja 7,5 sa 40 me­ta­ra. Pod­u­ča­vao je na sto­ti­ne kli­na­ca, uklju­ču­ju­ći Ro­dri­ga i Ma­ti­ja­sa. Naj­sta­ri­ji Me­si je bio sna­žan i brz cen­tar­for; dru­gi je igrao u od­bra­ni. Nji­ho­va ba­ka Se­li­ja pra­ti­la ih je na tre­nin­ge sva­kog utor­ka i če­tvrt­ka. A jed­nog ljet­njeg po­po­dne­va, sa nji­ma je do­šao i Leo.
„Tre­bao mi je još je­dan igrač da upot­pu­nim eki­pu 86 (sa­sta­vlje­nu od dje­ce ro­đe­ne 1986. go­di­ne). Če­kao sam zad­njeg igra­ča dr­že­ći u ru­ka­ma dres za nje­ga dok su se osta­li za­gri­ja­va­li. Ali on se ni­je po­ja­vio a ta­mo je bio je­dan ma­li­ša ko­ji je uda­rao lop­tom o tri­bi­ne. Ma­lo sam raz­mi­slio i re­kao se­bi, ne­ka ide do­đa­vo­la... ne znam da li ma­li umi­je da igra ali. Za­to sam oti­šao da pri­čam sa nje­go­vom ba­kom, ko­ja se za­i­sta za­ni­ma­la za fud­bal, i re­kao joj: „Daj mi ma­log”. Ona je htje­la da ga vi­di na te­re­nu. Mno­go pu­ta mi je tra­ži­la da ga pu­stim da po­ku­ša. Mno­go pu­ta mi je pri­ča­la o ma­li­ša­no­vom ta­len­tu. Maj­ka, ili tet­ka, ne sje­ćam se ko­ja od njih, ni­je že­lje­la da on igra: „Ta­ko je ma­li, ovi dru­gi su ta­ko krup­ni.” Da je umi­rim, re­kao sam joj: „Po­sta­vi­ću ga ov­dje sa stra­ne, i ako ga na­pad­nu pre­ki­nu­ću utak­mi­cu i po­vu­ći ga sa te­re­na.” „Da­kle... dao sam mu dres i on ga je obu­kao. Pr­va lop­ta je do­šla do nje­ga, on je po­gle­dao i... ni­šta”. Don Apa, ka­ko ga ov­dje zo­vu, usta­je iz fo­te­lje i opo­na­ša iz­ne­na­đe­ni iz­raz li­ca ma­log Me­si­ja, pa za­tim po­no­vo sje­da i ob­ja­šnja­va: „On je lje­vo­nog, zbog to­ga ni­je kre­nuo na lop­tu.” On na­sta­vlja da­lje: „Dru­ga mu je na­i­šla na li­je­vu no­gu, kre­nuo je na nju i pro­šao jed­nog igra­ča, pa još jed­nog, pa još jed­nog. Po­vi­kao sam na nje­ga: `Šutni je, šut­ni je.` Bio je upla­šen da će ga ne­ko po­vri­je­di­ti ali na­sta­vljao je da ju­ri sa lop­tom. Ne sje­ćam se da li je po­sti­gao gol , ali ni­ka­da ni­sam vi­dio ta­ko ne­što. Re­kao sam se­bi: `Ovaj ne iz­la­zi sa te­re­na.` I uop­šte ga ni­sam iz­vo­dio.”
Se­njor Apa­ri­sio ne­sta­je u dru­goj pro­sto­ri­ji i vra­ća se sa pla­stič­nom ke­som. Pre­tu­ra kroz uspo­me­ne sku­plja­ne či­ta­vog ži­vo­ta. Naj­zad pro­na­la­zi fo­to­gra­fi­ju ko­ju je tra­žio: ze­le­ni fud­bal­ski te­ren, eki­pa dje­ča­ka u cr­ve­nim dre­so­vi­ma i tač­no is­pred mno­go mla­đeg Apa­ri­si­ja, naj­ma­nji od svih: bi­je­li šorc mu je sko­ro do pa­zu­ha, maj­ca mu je pre­ve­li­ka, iz­raz li­ca ve­o­ma ozbi­ljan, dje­čak ima kri­ve no­ge. To je Li­o­nel; iz­gle­da kao ne­ka pti­či­ca, kao bu­va, ka­ko ga je zvao nje­gov brat Ro­dri­go.
„On je ro­đen `87. a igrao je sa eki­pom `86. Bio je naj­sit­ni­ji i naj­mla­đi, ali se stvar­no is­ti­cao. I zbog to­ga su ga gru­bo ka­žnja­va­li, ali on je bio iz­u­ze­tan igrač, sa nat­pri­rod­nim ta­len­tom. Ro­dio se sa umi­je­ćem za igru. Ka­da bi se po­ja­vio na utak­mi­ci, lju­di su hr­li­li da ga gle­da­ju. Ka­da bi do­hva­tio lop­tu ras­tu­rao je. Bio je ne­vje­ro­va­tan, ni­su mo­gli da ga za­u­sta­ve. Da­vao je po če­ti­ri ili pet go­lo­va na utak­mi­ci. Dao je je­dan, pro­tiv Klu­ba de Ama­ne­ser, ka­kav vi­đa­te u re­kla­ma­ma. Do­bro ga se sje­ćam: pro­šao je po­red svih igra­ča, uklju­ču­ju­ći i gol­ma­na. Ka­kav je bio nje­gov stil igre? Isti kao i sa­da slo­bo­dan. Ka­kav je on bio? Bio je ozbi­ljan kli­nac, uvi­jek je ti­ho sta­jao po­red svo­je ba­ke. Ni­ka­da se ni­je ža­lio. Ako bi ga po­vri­je­di­li, po­vi­kao bi ne­što ali bi ustao i na­sta­vio da tr­či. Zbog to­ga sam se ja sva­đao sa svi­ma, bra­nio sam ga, ka­da su go­vo­ri­li da pre­vi­še igra sam, ili da ni­je ni­šta po­seb­no, ili da je se­bi­čan u igri.” Apa­ri­sio iz­vla­či još je­dan dra­gulj iz svo­je pla­stič­ne ke­se. Još jed­nu fo­to­gra­fi­ju ma­log pla­vo­ko­sog dje­ča­ka, u pre­ve­li­koj maj­ci, sa pre­krat­kim no­ga­ma; u ru­ci dr­ži tro­fej, pr­vi ko­ji je ika­da osvo­jio. Ve­li­ki je sko­ro kao on.
Leo još ni­je imao pet go­di­na. A na te­re­nu Gran­do­li već je po­čeo da is­pro­ba­va ukus uspje­ha i po­sti­za­nja go­lo­va. U dru­goj go­di­ni tre­nin­ga, čak je imao do­volj­no sre­će da do­bi­je svog oca za tre­ne­ra. Hor­he je pri­hva­tio po­nu­du di­rek­to­ra klu­ba i pre­u­zeo tim 87. Igra­li su pro­tiv Al­fi­ja, jed­nog od mno­gih klu­bo­va u gra­du. I osvo­ji­li su sve: „Ali baš sve, sve, pr­ven­stvo, tur­ni­re, po­bi­je­di­li u pri­ja­telj­skim utak­mi­ca­ma...2 pri­sje­ća se Hor­he Me­si, sa vi­še očin­skog ne­go tre­ner­skog po­no­sa.
(Na­sta­vi­će se)